Udruženje pčelara - pčelarstvo Maradik

mr Naum, Dobrila, Dipl.ing.stočarstva Vladimir, Ignjat i Dipl.socijalni radnik Olivera Bandžov

P?elinji vosak je pravi vosak, izlu?en iz ?etiri para voštanih žlezda na ventralnoj (donjoj) strani abdomena (stomaha) p?ele radilice. (Vidi sliku) Ovo izlu?ivanje se odvija kada je p?ela radilica stara oko, dve nedelje i nastaje sinitezom redukcionih še?era probavnog porekla (Vergeron, 1967). Istraživanja (Vhitcomb, 1946) su pokazala da koli?ina še?era koju p?ela utroši za proizvodnju 500 gr voska varira kod pojedinih p?elinjih društava od 3,0 do 4,0 kgr uz prosek od 3,80 kgr. ?ist p?elinji vosak kao što se nalazi u Ijuspicama nakon što su ga p?ele izlu?ile je obavezno bele boje bez obzira da li su p?ele hranjene tamnim medom ili še?ernim sirupom. Zuta nijansa u voštanom satu, nastaje od karotinskih pigmenata rastvorljlvih u mastima koji poti?u iz polena (Vansell i Bisson, 1935; Tischer, 1940). Satovi u kojima se izvodi leglo potamne posle duže upotrbe zbog nagomilavanja delova košuljica lutki pcela koje su ostale posle izvodjenja u ?elijama.

HEMIJSKI SASTAV
Hemijske osobine ?istog p?elinjeg voska detaljno je istraživala jedna Australijska naucna grupa (Downing i dr. 1961). Nadjeno je da se p?elinji vosak sastoji u proseku od 16% ugljovodonika (C 21 do C 33 neparni brojevi); 31% pravolinijskih monohidratnih alkohola (C 24 do C 36 parni brojevi); 3% dioli(C 24 do C 32); 31% kiseline (C12 do C 34, uglavnom C 16); i 13% hldroksilne kiseline (C12 do C 32 uglavnom C16); i 6% drugih supstanci. Dalje analize ugljovodoni?ne frakcije pcelinjeg voska pomo?u gasne hromatografije (Streibl i dr., 1966) ukazale su na prisustvo dve homologne serije parafina i 6. homolognih serija olefina. Citalac, koji se interesuje zadalje detalje treba da pogleda izvrsnu studiju koju je uradio Callow (1963), gde su ispravljene izvesne nesaglasnosti i greške u tuma?enju rezultata ranijih istraživa?a.
FIZ I?KE  OSOBINE
?ist pcelinji vosak ima specificnu težinu od 0,95 i miris koji je slican medu islabo izražen ali karakteristican ukus. Topi se na 64,4 C a stvrdnjava se na 63,4C i ima gustinu od 20° C (Vansell iBisson, 1940; Bisson, Vansell iDye, 1940). Kod sirovog p?elinjeg voska (Vansell i Bisson, 1940) opseg ove tri vrednosti je bio: 62 do 65°C, 60,6 – 63,4°C i 0.939 – 0,987. P?eliuji vosak se ne rastvara u vodi, vrlo malo je rastvorljlv u hladnom alkoholu i potpuno se rastvara u isparljivim uljima, hloroformu, eteru, benzenu na 30°C i ugljen disulfidu na 30°C. P?elinji vosak koji poti?e iz Južne Azije proizveden od drugih vrsta medonosne p?ele (Apis dorsata, Apis florea il Apis.cerana) se naziva geda vosak: irazlikuje se po hemijskim i fizi?kim osobinama od voska koga proizvodi Apis mellifera.
        Za vreme uskladištenja na niskim temperaturama p?elinji vosak ?esto razvije praškastu supstancu na svojoj površini koja se naziva cvet. To nije budj kao što to neki p?elari veruju. Nije sasvim jasno šta je ovome uzrok, ali se pod mikroskopom može videti karakteristic­na krisaalna struktura. Ta?ka topljenja ove praškaste površine voska je 39°C što je daleko ispod one za p?elinji vosak (Vansell iBisson, 1940).
PROIZVODNJA
         U ovom momentu je u SAD potražnja za p?elinjim voskom 2 puta ve?a od koli?ine koja dolazi iz doma?e proizvodnje.  SAD uvoze najve?i deo p?elinjeg voska iz Centralne i Južne Amerike, zapadne lndije i Afrike. Teško je proceniti koli?inu p?elinjeg voska koja se proizvede svake godine, zato što jedan deo toga nikada ne dospeva na. tržište,  jer se potroši u vidu meda u sa?u ili se upotrebi za ku?evne potrebe. Medjutim, na osnovu raspoloživih podataka cena koju sada dobija pcelar za svoj vosak preazi 300 din. po kgr. i potražnja je velika.
UPOTREBA
Najveci potroša? p?elinjeg voska u SAD je kozmeti?ka industr­ija, koja ga upotrebljava u formulama za mnoge hladne kremove i masti, losione, pomade, karmine i ruževe. Na drugom mestu je industrija sve?a. Sve?e od p?elinjeg voska upotrebljavaju se u religiozne svrhe, posebno od strane Rimo-katoli?ke crkve. Tre?a industrija koja koristi veliku koli?inu p?elinjeg voska je sama p?elarska industrija i to uglavnom kroz satne osnove.
       U druge ve?e potroša?e p?elinjeg voska ubrajaju se farmacija (masti, kamforni led, omota?i za pilule i lepljivi vosak), zubarstvo (za uzimanja otisaka za vilice, i zube) a takodje vosak se koristi i pri livenju metalnih predmeta. P?elinji vosak se koristi i kao vodoinstalacioni materjal koji ne propuštaju vodu, za gla?anje podova, nameštaja, i pri izradi ku?nih aparata i teleskopskih so?iva.
       Neki interesantni manji potroša?i p?elinjeg voska uklju?uju ga kao sastojke u svoje proizvode. Tu spadaju lepila, krejoni, žvaka?e gume, mastila, premazivanje košarkarskih lopti, vosak za kalemljenje, vosak za mazanje skija, vosak za peglanje i vosak za tetive na lukovima za strele.
PRERADA VOSK.A
       Pre pronalaska centrifugalne istresaljke za med, p?elinji vosak se dobijao pri gnje?enju sa?a da bi se iscedio med. Savremeni p?elari dobijaju vosak iz tri glavna izvora: medni poklop?i?i, zaperci i ostrugani delovi sa?a sa okvira i unutrašnjosti košnice, i zatim od starih satova koji postaju nepogodni za dalju upotrebu.
Sl. 1 Crkvene sve?e, ukrasne i dekorativne sve?e za ku?nu i opštu upotrebu
Posto se najbolje vrste svetlo-zutog voska dobijaju od mednih poklop?i??a, vosak iz ovog izvora treba uvek izdvojeno pretapati. Za svaku tonu vrcanog meda, prinos voska od mednih poklop?i?a iznosi u proseku od 9,0 do 11,0 kgr zavisno od dubine do koje se doseže u satove prilikom otklapanja. Kod velikih komercijalnih p?elara upotrebljava se posebna oprema za topljenje i razdvajanje voska od meda. Manji pcelari treba da otklapaju medne satove u sanduku za ocedjivanje, voštanoj presi ili suvoj centrifugi (Townsend i Adie, 1953) da bi izdvojili med koji ostaje sa poklopcima. ?esto do 50% ukupne težine skinutih poklopaca je u stvari med. Posle pretapanja poklop?i?a, vosak se sipa u kalupe gde se stvrdne i potom ukloni.
      Izdvajanje voska iz starog saca u kome se izvodilo leglo je malo teža stvar. Iako novi satovi sadrže viši procenat voska u starim satovima, iste veli?ine ima više voska. Sto se ti?e koli?ine voska u okviru njega najvise ima u gornjim uglovima sata a najmanje u sredini (Svoboda, 1953), jer se košuljlce legla najviše nagomilavaju na tom delu. Sli?no tome, nadjeno ,je da novi sat posle prvog izleženog legla tezi do 25% više, a posle petog ciklusa legla težina se udvostru?ava; posle 15 generacija izlezenih p?ela tezina se utrostru?ava, da bi posletridesete generaci,je, bila za ?etiri puta ve?a nego u po?etku (Rojee, 1953). Matode za izdvajanje voska iz sa?a uklju?uju slede?e;
       Metod prostog procedjivanja: sa?e provri u nekoj posudi a dobijena masa se procedi kroz ži?anu mrežu promera 3 mm.
      Metoda potapanja u kosnicimom telu: (Gregson, 1952), Košni?ino telo se napuni satovima koji se nalaze u okvirima a sa donje i gornje strane pri?vrsti se zi?ana mreža prometa 3mm, i potom se potopi u tank sa lagano klju?aju?om vodom. U takvoj vodi sa?e u košnicinom telu ostaje izvesno vreme, a potom se ohladi. Pošto se vosak stvrdne na povrišnini vode, on se uklanja.
     Potapanje u vre?i: izlomljeno sa?e se stavi u vre?u od jute ili najlona i potopi se u tank sa vodom, koja je dovedena do polaganog klju?anja. Vre?a se gnje?i i prevr?e pomo?u nekog stapa tako da vosak ispliva na površinu. Ovaj metod je postao veoma popularan.
      Meteda topljenja voska pomo?u sunca: sun?anik topionik izdvoji samo 20 do 50% voska iz starog sa?a, ali je rentabilan zbog niskih operativnih troškova. Uredjaj se sastoji uglavnom od velikog drvenog sanduka pokrivenog staklenom plo?om. Stranice sanduka su obojene crno a dno je od aluminijuma ili od galvaniziranog ?ellka, koji je okrenut u pravcu sun?anih zrakova. Stakleni poklopac je na šarkama što olakšava stavljanje sa?a u topionik. Vosak iz sa?a koji se topi u sun?anam topioniku te?e na dole u rezervoar za sakupljanje, gde se stvrdne u sirac. U prodaji se nalazi vise modela ovih topionika. Oni efikasniji imaju dupli sloj stakla i metalno dno sa uzdužnim rebrima, tako da rastopljen vosak te?e na dole kanalima a sem toga na taj na?in se obezbedjuje ve?a površina za zagrevanje i visa temperatura. (Orosi Pal, 1952).
      Prilikom obrade voska dobro je voditi ra?una o slede?em:
1. Neki p?elari dozvoljavaju p?elama pristup neo?edjenim mednim poklopcima da bi ih osušile i o?istile od meda. Ova praksa nosi u sebi opasnost sirenja ameri?ke truleži legla, jer spore ove bolesti mogu biti prisutne u medu. Resenje za ovaj problem (Tewnsend i Adie, 1953) je da se poklop?i?i daju jednom ili nekolicini drustava (u nekoj vrsti posuda unutar praznog nastavka na vrhu košnice). Ovim se eliminiše grabež. U isto vreme društva koja posušuju poklop?i?e preventivno se prihranjuju lekovima (natrium sulfatiazol ili teramicin). Zbog ovog problema (Bandžov i saradnici, 2003) ne podržavaju da p?elari daju poklop?i?e p?elama na isušivanje i ?iš?enje zbog njihovih istraživanja iz 1995, 96, 2002 i 2003 i 2005 god.
2. U vecini drzava SAD kaznjivo je iskoriš?avanje voska od drustava u kojima je nadjena ameri?ka trulež legla. Ako bi se takav vosak preradjivao u satne osnove moglo bi do?i do sirenja ove bolesti.
(Bandžov i saradnici, 1995, 2002, 2003 i 2005) ne podržavaju ovakav stav jer prilikom njihovih istraživanja nikada nije došlo do bolest u društvima kojima su date satne osnove od istopljenog voska od zaraženih društava.
3. Pregrejan med, koji se ?esto dobija kao nuzprorlukt prilikom topljenja voska iz mednih poklopcica, loša je hrana za p?ele u zimskoj rezervi ali može biti upotrebljen za proletnju prihranu (Townsend i Adie, 1953).
(Bandžov i saradnici uopšte ne podržavaju ovakav stav jer pregrejavanjem meda i sirupa i kada do?e do karamelizacije, štetno deluje na p?ele, odnosno skra?uje im život.)
4. Nlkada ne treba topiti, vosak iznad otvorenog ognjista jer postoji opasnost od požara, jer vosak je jako zapaljiv na visoke temperature.
5. Ne treia, dozvoliti da vosak jako i previše dugo klju?a. Ovo može dovesti do pojave vazdušnih mehurica unutar voska i ošte?cenja proizvoda. Ako vosak kIju?a bez vode dolazi do prgmene boje u slu?aju da temperatura predje 84°C).
6. Ne sme se upotrebljavati pregrejana para kod topljenja voska. Ovo dovodi do delimi?ne saponifikacije.
7. Ne zagrevati pcelinji vosak u posudama od negaIvaniziranog gvozdja, cinka, bronze ili bakra zato što ce to dovesti do gubljenja prirodne boje voska. U posudama od aluminijuma, nikla, kalaja lli nerdjaju?eg ?elika ne dolazi do primetne prome boje (Bisson i dr., 1940).
8. Do zagadjivanja p?elineg voska propolisom do?i ?e ako se sastrugani vosak i otpaci mešaju sa boljim vrstama voska. Propolis snižava ta?ku topljenja voska i?ini ga lepljivim.(Bisson i dr., 1940).
9. Voštani sirac je lakše izvaditi iz posude sa glatkim ikosim zidovlma nego kada su uspravni.
10. Nikada ne treba držati pesticide u istoj prostoriji sa voskom. P?elinji vosak vrIo lako upija mnoge hemikalije koje isparavaju. Posebno ako su u pitanju plasti?ne trake koje sadrže insekticide pa ove trake ne treba nikada koristiti za suzbijanje voštanog moljca u rezervnom sa?u jer ti materijali su takodje otrovni.