Udruženje pčelara - pčelarstvo Maradik

mr Naum, Dobrila, Dipl.ing.stočarstva Vladimir, Ignjat i Dipl.socijalni radnik Olivera Bandžov

Da bi bolje biološki svatili kako se ponaša pčelinje društvo, odnosno naše pčele moramo da znamo naše matice Apis mellifera carnica, njene postojbine i karakteristike u toku godine.
Poreklo Evropskih rasa pčela datira od davnih vremena, odnosno od ledenog doba. Na SLICI 1  gornja linija sa kosim crtama označena je međa do koje su se u ledeno doba prostirali ledenjaci i nije bilo uslova da se sve tri ekonomskei priznate rase MELLIFICA – Evropska, LIGUSTICA – Italijanska i CARNICA – Balkanska da se dalje šire na sever. Sa tačkicama označene su šume i skloništa pčela u ledeno doba.(po Rutneru. 1953). Kasnijim otopljavanjem planete i pčele su se širile na sever. Karakteristično je za LIGUSTICU i dan danas da se prirodno nemože širiti na sever zbog visokih Alpa. Strelice na karti Sl. 1 pokazuju kako su se širile. Prema tome, postojbina pčele Carnica na osnovu navedene karte je teritorija Makedonija, (Vardarska Makedonija – R.Makedonija, Egejska Makedonija – Grčka, Pirinska Makedonija -Bugarska) a u širem smislu severni Balkan (Slovenija, Hrvatska) sa celom dolinom Dunava i Karpata (Madjarska, Rumunlja i Bugarska) Pčele iz ovih oblasti ne razlikuju se po spoljnim odlikama od pčela iz regiona Alpa (Austrija, Česka, Slovačka). Sigurno je da sve one pripadaju istoj sistematakoj jedinici pod imenom CARNICA.

Spolni izgled: Uopšte uzevši ova pčela je slična italljanskoj. Telo joj je vitko a duzina jezika iznosi 6,4 do 6,8 mm. Dlačice na abdomenu su kratke i guste „siva pčela“. Hitin je u najvećoj meri taman, a na drugom i trećem abdominalnom prstenu često se nalaze braon pege a ponekad i pojasevi kožno-žute boje. Boja dlačica kod trutova je siva. do sivkasto braon. Kubitalni indeks je vrlo visok 2,0 do 5,0 (srednjia. vrednost 2,4 do 3,0) .
Ponašanje Krajinske pčele (Apis mellifera carnica) najviše je ispitivao Brother Adam (Kerle) (Engleski sveštenik i naučnik), u periodu 1946-1966 god. Više puta je posećivao bivšu Jugoslaviju (Makedoniju) i severnu Grčku i na kraju rekao da je našao maticu koja zadovoljava njegove kriterijume. Po njemu (1966) ona je blaga, tiha, otporna, dugo živi, ima jaka krila i najmirnija je rasa

Slika 1 Poreklo Evropskih pčelarskih rasa. – Poreklo Apis mellifera carnica – je Egejska, Vardarska i Pirinska Makedonija. (Prof. Dr Jože Rihar 1976 Knjiga ,,Odgajamo bolje čebele,, str. 83)

pčela. One prezimljavaju u malim društvima sa ekonomičnom potrošnjom hrane. Razvoj legla počinje sa prvim polenom i posle toga dolazi do prave eksplozije (april mesec) u broju zaleženih ćelija. Za vreme letnjih meseci carnica održava veliku količinu legla, samo ako postoji odgovarajuća snabdevenost polenom; leglo ce biti ograničeno u slučaju loše paše i slabog unosa polena. Krajem leta i rana jesen se brzo smanjuje broj pčela u košnici. Međutim, prezimljavanje prolazi dobro i u nepogodnim klimatskim uslovima. Mnogi u svetu smatraju krajinske pčele za najbolje medare u odnosu na ostale rase. Istina je i ta, da postoji jaka naklonost ka rojenju, što je povezano sa brzim razvijem i vitalnošću društva u proleće, ali na ovu sklonost može se uticati selekcijom i blagovremenim proširenjem prostora. Sklonost ka rojenju, mirnoći, prinosu pčelinjih proizvoda i posebno na HIGIJENSKO PONAŠANJE ja je pratim od 1984 god. od upisa na Posdiplomskim studijama na Biološkom fakultetu u Beogradu na katedri Prof. dr Kruni?a i Prof. dr Kulinčevića. Ukoliko u prirodi ima nektara i polena izgradnja saća je vrlo izražena, kod sve tri linije Apis mellifera carnica koje ih ja pratim (sa teritorije Makedonije od 1984, Srbije od 1992 i Bugarske – Ekotip Rodopica od 2002). Od 2005 god. uvrstio sam u mojim istaživanjima i EKOTIP Apis mellifera carnica, u literaturi poznata kao BANATSKA sa 2 žuta prstena na abdomenu (Rutner 1967) uz finansisku pomoć  Sekretarijata za Poljoprivredu, Vodoprivredu i Šumarstva AP Vojvodine.
Bolesti legla su malo rasprostranjene u područjima Apis mellifera carnica (krajinske pčele). Prema mojim istraživanjima (1984 – 2009) higijensko ponašanje je vrlo izraženo kod spomenutih četiri ekotipa. Iz ovoga, sa sigurnošću mogu tvrditi (Bandžov. N. Magistarski rad 1990) da je posebna odlika ove rase higijena. Iako se ne sprovode neke posebne higijenske mere na našim pčelinjacima pčele su nam prilično otpornije na bolesti pčelinjeg legla. Posle italijanske (Ligustica) rase, balkanska (carnica) je rasa koja se najvše rasprostranila poslednjlh godina u celom svetu.

KAKO JE DOŠLO U SFRJ DO POGREŠNOG IMENA KRANJSKA P?ELA

Ime ,,kranjska,, po Kranjskoj oblasti (koja se nalazi u Sloveniji oko grada KRANJ) dao joj je baron Rotsič (Rotschiitz), trgovac sa pčelama i maticama iz Višnje Gore u Sloveniji. Godine 1857. u nemačkom časopisu »Bienenzeitung« možemo prvi put pročitati pohvalu o krotkosti i marljivosti te pčele koje je izvozio Rotsič. Po drugim informacijama iz Austrije, Češke, Slovačke i Mađarska, koje datiraju iz ranijih vremena pre 1857 god., (Rutner 1953) ne sreće se izraz kranjska, nego se koristi izraz ,,krajinska,, po teritorjalnom nazivu KRAJINA kako se vidi iz karte prikazana u ovom tekstu. (Slika 2). Ja sam sklon da više verujem starijoj literaturi u ime krajinska, u odnosu na davanje imena kranjska od strane barona Rotsića -19 vek. i kasnijih izvoznika matica iz Gorenjske (Ambrožić, braća Jeglič, Strgar i dr.)
Rutner (1967) u svojoj knjizi navodi četiri ekološka tipa CARNICE (krajinske rase) i to: 1.makedonska, 2.banatska, 3.alpska i 4.karpatska. On u Makedoniji spominje kao posebne sojeve ekotipova iz Požarane, Đevdelije, Dojrana i Mariova (mariovsku maticu spominje i Šljahov, 1973 na Kongresu APIMONDIJE u Moskvi 1970 god.) Mariovsku – Makedonsku maticu nikada niko u svetu nije zvanično priznata kao posebnu Makedonsku maticu, nego je priznata kao EKOTIP APIS MELLIFERA CARNICA. Ja sam sa mojim pčelama u Požarane kod Gostivara na pitomi kesten selio 3 godine 1978, 79 i 80 god. Sa

Slika 2 (Gornja granica Apis mellifera carnica)

prinosima meda, a posebno polenom i higijenom, bio sam vrlo zadovoljan.
U Srbiji od naših p?elarskih stru?nja­ka ispitivanju banatske p?ele, jedino je poklonio pažuju biolog Prof. dr Groz­dani? sa Biološkog fakulteta u Beogradu. (Ispitivao ju je na Fakultetskom p?elinjaku u Sremskim Karlovcima Ja sam po?eo da ispitujem banatsku p?elu (sa 2 žuta prstena na abdomenu) na higijensko ponašanje 2005 god. i nastavio sam 2006,2007,2008 i 2009 god. kada sam i slao kompletne rezultate za svih 5 godina komisiji Pokrajinskom sekretarijatu za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo A. P. Vojvodine od kojih sam dobivao i finansisku pomo? iz programa za SELEKCIJU MATICA izuzev 2009 g.

Ovo ispitivanje završio sam ga 30. septembra 2009 god. nakon 5 god. kada se dobijaju pravi rezultati za njeno higijensko ponašanje, kako je rađeno i sa italijanskom rasom pčela, a objavljeno od strane Rothembjulera 1988 god.
Prof. dr Konstantinovi? (1971) navodi peštersku ili sjeničku, za­padnu srbijansku sivku, kopaoničku, homoljsku, šarplaninsku pčelu.
Za alpsku pčelu, područje Slovenije i Austrije spominju se još nekoliko drugih naziva: slovenska (1867), kraška (Antonioli, 1954), hrvatska (Muškardin, 1882), koruška, Gorenska, Kočevska, Karavanka, Jugoslovenska i sl.
Prof. Dr Jože Rihar – slovenac u svojoj knjizi ODGAJAMO BOLJE ČEBELE (1976) spominje još nekoliko mesnih sojeva u Sloveniji (u gornjoj dolini Soče, u gornjoj Savinskoj dolini, kod Ormoža, u Sevnici i sl.) i jednu u Istri. On u toj knjizi nigde ne spominje da poreklo Apis mellifera carnica potiće iz Slovenije. Većinom podataka su preuzeta iz knjige Dr Rutnera, kao i SL. 1 u ovom tekstu.
Za krajinsku – karpatsku pčelu u Bugarskoj se spominju dva ekotipa: Rodopica i Balkanika. (Reprocentar Loveč, i Plovdiv)
U vezi sa ispitivanjem mesnih sojeva pčela treba spomenuti da je postojanje soja, često vezano za uže područje, ili čak za jednog pčelara, a ni govora o nekoj posebnoj RASI PČELA što bi mnogi voleli to da kažu kako se danas prepucavaju Naučni radnici iz Slovenije (Božič) i Hrvatke i svaki je svojata da Apis mellifera carnica potiće iz njihovih novostvorenih država.
Iz sopstvenih i inostranih ocena mogu, dakle, izmedu ostalog, da zaključim sle­dece:
1. Na Balkanu (sve bivše republike SFR Jugoslavija) imamo izuzetno marljivu pčelu, i ne postoji nikakva potreba da uvozimo pčele drugih rasa, jer bi sigurno bile lošije od nasih. Potomci, nastali ukrštanjem bili bi uvek gori od naših pčela.
2. Vršeći selekciju, moramo neprestano imati pred očima pre­veliku sklonost naše pčele ka rojenju i nejzinu premalu rodnost.
3. Samo u košnici, čiju zapreminu možemo prema potrebi povećavatiti,

Slika 3 Karakteristike razvoja legla kod 3 ekonomske rase pčela (Knjiga Prof. Dr Jože Rihara 1976 ,,Odgajamo bolje čebele,, str. 84)

može carnica (krajinska pčela) u proleće (april mesec) naglo da se razvija i da proširi leglo, po mojim istraživanjima na 8 do 10 ramnoj LR košnicu, što je i biološki maksimum kod matice koja za 24 časa snese od 2000 do 2500 jaja što je i realno. U nekim stranim literaturama sreće se i 12 – 16 ramnu LR košnicu kao optimalna, ali naučno i biološki nije opravdano.
4. Jedan od glavnih ciljeva koje treba da postavimo pred naše odgajivaće matica jeste njeno higijensko ponašanje i povećanje njene rodnosti, jer, na kraju krajeva, znamo da je prinos meda i drugih pčelinjih proizvoda srazmeran zdravlju i snazi drustva.
Krivulje kod slike br. 3 pokazuju razvoj legla kod Italijanske, tamne-severno Evropske i krajinske pčelinje rase. (Rutner, 1960)